Sve sto je na vas ostavilo utisak, a tice se neke poezije, nekih lepih pesma, tekstova, ili delova iz knjiga, iznesite OVDE :)


Èeznem da ti kažem najdublje reèi…

Èeznem da ti kažem najdublje reèi koje ti imam reæi; ali se ne usuðujem, strahujuæi da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujuæi da bi to mogla ti uèiniti.

Èeznem da ti kažem najvernije reèi koje ti imam reæi; ali se ne usuðujem, strahujuæi da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblaèim u nesitinu, i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujuæi da bi to mogla ti uèiniti.

Èeznem da upotrebim najdragocenije reèi sto imam za te; ali se ne usuðujem, strahujuæi da mi se neæe vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošæu.
Zadajem ti bol, bojeæi se da neæeš nikada saznati šta je bol.

Èeznem da sedim nemo pored tebe, ali se ne usuðujem, jer bi mi inaèe srce iskoèilo na usta.
Zato brbljam i æaskam olako, i zatrpavam svoje srce reèima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujuæi da bi to mogla ti uèiniti.

Èeznem da te ostavim zauvek, ali se ne usuðujem, strahujuæi da bi mogla otkriti moj kukavièluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih oèiju èine da je moj bol veèito svež.


Rabindranat Tagore

voooooooooooolim tu pesmuuuuuuuuuuuuuuu

http://www.karike.com/blog/101715/dragana-konstantinovic

Pa ide izmedju ostalog:
"Neka tvoje reèi odu na tamo neke
oèima blizu
a mislima daleke, na one što imaju raspletene kose,
što uvek slušaju ali retko èuju, na one što se oblaèe u Rimu i Parizu,
na one kojima je važno šta æe da obuku
i šta æe da nose,
na one što se stalno utrkuju...
Na mene ne bacaj reèi,
zamisli da ne postojim,
jer ja se bojim, strašno se bojim
da neæe ništa da me spreèi
jednom kad moja bujica krene,
kad se otkaèi i provali i dotakne sve vaseljene
koje nam dele sreæu i tuge.
Zato te molim, najlepše molim,
zaboravi mene,
ja sam jaka i sve æu moæi da prebolim
jer ja nisam i nikad neæu
biti kao te neke druge."


Zamisli život kao igru u kojoj žongliraš sa pet kugli. Kugle predstavljaju rad, porodicu, zdravlje, prijatelje i èestitost. Sve kugle držiš u rukama. Onda jednog dana shvartiš da je rad – gumena kugla. Ako je ispustiš, odskoèiæe ti natrag. Ostale èetiri kugle – porodica, zdravlje, prijatelji i èestitost – napravljene su od stakla. Ako ispustiš neku od njih nepovratno æe se okrznuti, izgrebati, možda èak i slomiti. Tek kada istinski pronikneš u suštinu prièe o pet kugli, stvoriæeš osnovu za životnu ravnotežu.

Dzejms Peterson - Suzanin Dnevnik za Nikolasa

@Nicky
Citala sam samo prevedenu na srpski i tako mi se mnogo svidela
Ovako je jos bolja.

Nisam nasla na srpskom onaj prevod koji ja volim, tako da sam postavila ovu na eng.


Ljubav - Mika Antic

1.

Da li je istina ono sto pise u Kalevali:
"Ruka sto daje, uvek je iznad ruke koja prima?"
Da li je istina ono sto govore u Basri:
"Ljubav je kao senka. Ako trcis za njom, nikad je ne
ces stici. Ako joj okrenes ledja pratice te".

Neko je negde rekao i hvala mu:
"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta".

Nasmej se zato ako ti kazu da si mali covek.
Nema male srece i male bolesti. Nema male
kradje i male smrti. Nema malog rata niti
malog postenja. Nema maloga prijatelja i
male tajne.

Nema maloga coveka i male ljubavi.

2.

Ne okreci mi nikad ledja da bih te voleo.

Secam se tvojih prvih zuba. Secam se tvojih
prvih koraka. Secam se: Decja bolnica u No-
vom Sadu. Sedim kraj tvog kreveta i molim
sve na svetu da mi ne umres.
I ostao si ziv.

Ni Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda.
Ni ljudi. Verovala je samo nasa ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kucica slikala azurnu svetlost po mo-
jim dlanovima.

3.

Mi se prevrcemo naglavce kao pescani sat.
I menjamo se jedan s drugim.

Dobices jednog dana dublji glas. Poceces
da se brijes. Ozenices se i zaposliti. Imaces
svoju decu i pricaces im svoje bajke.
A ja cu biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaces me po tome kako naivno verujem
da cu vecito ziveti, opcinjen unutra-
snjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi, zatim
izdahnuo okolo svoje neverovatne misli,

i tako,ogromnom mastom, sam u Nicemu,
jedini,oziveo sve ono sto je jos bilo nestvoreno.

4.

Onda ce doci sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo vece
makar samo sat ili pola sata.
Bice to sasvim dosta za sve proklete godine.

I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.I neka kao
kichica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak
na tvojim dlanovima, znak da ti nikad nisam,
nikad okrenuo ledja da bi me postovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je vise trosis, vise ces
je i imati.

5.

Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja,vec
bi se pretvorile u vetar. Kad bi potoci ovako
umeli da vole, kao ja, vec bi postali okeani.

Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, vec
bi postali beskonacnost. Kad bi vreme ovako
umelo da voli, kao ja, vec bi se pretvorili u
vecnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, vec
davno bi bila zvezda.

Da li sam svuda gde su mi tragovi,
Ko zna s èim sam se spajao,
A nisam ni takao?

Možda sam boravio i u svom životu,
Možda postoje izvesni znaci,
Ali kao da je neko stran.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobièno.
Sa mnom je opasno iæi, ja se nikad ne umaram.

Valjda sam jedini svedok koji sumnja u sebe
Sve èešæe mi se èini
Da nisam nikakav oblik
Veæ da slobodno jedrim kroz sopstveno
Pijanstvo – prepušten sunèevom vetru
Odlivam se i dolivam.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobièno,
Sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem.

Neiskvaren iskustvom, poseban sluèaj samoæe.
Ponekad izmislim sadašnjost,
Da imam gde da prenoæim.
I suviše sam video, da bih smeo da tvrdim,
Mnogo toga sam saznao, da bih imao ijedan dokaz.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobièno,
Sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam.

Pokušavam da shvatim uèenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobièno.
Sa mnom je èudno èak i umreti, jer ja se ne završavam.


Mika Antic. *.*

Stih:
Ustao sam na levu nogu,i sapleo se o sarkazam. Marchelo-Uskarativna.

Ne, ne volim iznenaðenja. Obožavam iznenaðenja.
-Hajde zamisli želju!- reèe Gejb.
Ne, samo ne želju. Dobro
Šta je samo jedna želja?
Kraj knjige: Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari.

"Dobar dan tugo,
zdravo da si tugo!"

Tvoje ime se ogleda u mojim oèima.
Tvoje ime odzvanja u svakom uglu mog seæanja.
Medju zaboravljenim stranicama pisama, u davno proèitanim pesmama.

Ti, koja me pratiš u senkama predveèerja i budiš se sa mnom u rumenim jutrima.
Ti, koja ne zaboravljaš stare drugove. Što se uvlaèiš u damare.
Što isijavaš zlobom i patnju uzdižeš do visina.
Što svaku radost pretvaraš u gnjilu jabuku i kao crv rovariš po rubovima mojih emocija.
Što ne dozvoljavaš da prodje...

Ti, koja vuèeš svoje uprljane skute po svim stazama mog detinjstva i moje mladosti,
ne dozvoljavajuæi da odrastem.

Da dotaknem nebo, da uhvatim zvezdu, da dišem.
Da se smejem.
Ti, koja mrziš svaki odjek razdraganosti i imaš oènjake šakala.
Ti...

Odlazi!

Врт - Жак Превер

Хиљаде и хиљаде година
Неће бити довољно
Да искажу
Онај трен вечности
Кад си ме пољубила
Кад сам те пољубио
Онога светлог јутра
У парку Монсури у Паризу
На земљи
Које се у звезде рачуна.



Страница из дневника - Мирослав Антић

Ништа нећу да јој кажем,
Јер нећу.
Она је једна неозбиљна
Најобичнија балавица.

Ми старији,
Ми из осмог разреда,
Ставимо руке у џепове
И звиждућемо кроз зубе.

Баш нас брига за те девојчице.

Ништа нећу да јој кажем,
Јер нећу.
Али ако погледа неког другог
Постаћу најгори ђак у школи.

O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru.

Mika Antic

Pobacaj noæas sve svoje hartije
odloži pero
pusti da ti prsti pišu po mom telu,
neka je prazna stranica,
neka je reè,
jedna reèenica,
napiši pesmu.
Ako mi tvoja gramatika povredi kožu,
ako uzdahnem, ako jauknem,
neka ti zagrljaj bude još jaèi,
i ako tvoji prsti stanu da mucaju
umoèi ih u noæ
i poèni iznova.
Popuni moje margine,
uguši me jezièkim pravilima,
ispravi slovne greške ovog ludila
koje stvaraš,
usnama izbriši sve èemu tu nije mesto.
Pod tvojim prstima nastaje
štivo koje me èita,
napisano ima uvid
u stranice mog života
oživele
tvojim dodirom
ove noæi.

Бескрајни плави круг, и у њему звезда.