Pesmarica

Page 2 of 2 Previous  1, 2

View previous topic View next topic Go down

Pesmarica

Post by Bloom on Wed 4 Feb 2009 - 11:22

First topic message reminder :

Znate.

Vasko Popa "Očiju tvojih da nije"


Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo

Bloom
Dreamy Girl
Dreamy Girl

Broj poruka : 1401
Godina : 22
Location : ...under the shower... (:

Back to top Go down


Re: Pesmarica

Post by Eva on Sun 2 May 2010 - 14:10

Bloom wrote:Znate.

Vasko Popa "Očiju tvojih da nije"


Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo
to sad ucimo..baas je super pesma..predivna jeee...wooooww

Eva
Candy Girl
Candy Girl

Broj poruka : 292
Godina : 21
Location : in my world

Back to top Go down

Re: Pesmarica

Post by Polly Samson on Wed 8 Feb 2012 - 18:30

Volim te
Između dva uporednika dok provirujem glavu
između dve žiške u slepoočnicama
u pauzama kad radnici piju čađavo mleko
i prašnjavi maslačak lepi se za plućna krila
dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši
između dva daleka poređenja
Volim te
Brodovi se ljuljaju kao poljupci
i sloj vazduha se na lepe senke cepa
u mašineriji noći
moje je srce slično kompresoru
naklonjeno svemu što nema veze sa mnom
dok pokušavam nestati u poljupcu
Volim te
Rudnici kamene soli u mom srcu
zora lomi suđe od porcelana
kad si sa mnom znam da si na drugom mestu
postaću prašina ako prašinu voliš
ti koja me tuđim imenom zoveš
Volim te
Dolazi proleće i jednu pravu damu
niko ne može zamisliti bez pudlice
stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me
ja ne znam put-krijem se u tvojoj senci
ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo
svet me izgubi ali ti me dobi
Volim te
Što vide slepi ne vide zaljubljeni
pokvareni anđele o sneže u avgustu
moje ruke su ostale oko tebe kao obruč
ljubomorna na vazdušni pritisak i vodu
ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš
odavno već svojim očima ne verujem
Volim te

Kad bi ti otišla iz ovog grada
Kad bi ti otišla iz ovoga grada
Kome bih levu ruku prebacio preko ramena
A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
"Priroda je puna mojih pogleda na svet".
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreći:
"U ovom orahu možda raste moj sanduk
Kad sam bio dete njegovo je stablo posađeno".
Zbog koga bih prekinuo ove reči i rekao nešto radosno,
Mada ne znam šta bih sve mogao da kažem
Na osnovu cele šume i drugih elemenata!
S kime bih se vraćao u grad ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemlji
I o mom srednjem uhu koje je gusto kao šećer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
Kome bih pokazivao kozje staze među zvezdama.
Čiji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u pšeničnoj plevi
S kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni, ljude po tamnicama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
Kome bih rekao kako mi se čini
Da u reci Ararat ključa kamenje
I ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
"Ona kaže balkonu da ga voli
I balkon se sruši u tom času".
Poštari bi širom sveta raznosili jedno isto pismo
Dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
I bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noći govorio protiv svakoga
I ko bi me zbog toga voleo?
Kad bi ti otišla iz ovoga grada,
Govorio bih uzalud:
Moje reči se ne bi ni na koga odnosile.

Matija Bećković

Polly Samson
Dangerous Lady
Dangerous Lady

Mesečarka
Broj poruka : 8397
Godina : 20
Location : Proleće

Back to top Go down

Re: Pesmarica

Post by Polly Samson on Wed 8 Feb 2012 - 18:35

Besmrtna pesma
Ako ti jave: umro sam, a bio sam ti drag
onda će i u tebi odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla, na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu u tebi detinjstvo kopni.
Brige... Zar ima briga? Tuge... Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona lepa, al lukava duga.
I živi! Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane. Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice. Jer svaka večnost je kratka.
Odjednom: nasmejani u ogledalu nekom dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu. Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši i tiši i nekako iskrivljen.
Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako. Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast. Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao. Večno sam išao. Išao...
Ispredi iz svoje aorte pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček i stalni početak buđenja.
A onda, već jednom ozbiljno razmisli šta znači i umreti.
I gde to nestaje čovek, šta ga to zauvek ište.
Nemoj ići na groblja, ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar i tužno pozorište.
Ti nisi za takve teatre, gde nema srce i vatre.
Teatre bez smeha i suza, gde vlada mlitavi red,
gde nema svadja i pesme, i nema aplauza.
I kraj se zna unapred.
Igrajući se nemira i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma? U susedne budućnosti?
Objasniću ti to nekada ako me tamo nađeš.
Znaš šta ću ti učiniti: pokvariću ti igračku
koja se zove bol, ako se budes odvažio.
Ne lažem te. Ja izmišljam ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio, jer ga nisi ni tražio.
Upamti: stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog.
Prepoznaćeš me po ćutanju. Večni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost, odneguj veštinu slušanja.
Veliki odgovori sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj rođenja i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio da sve to što si disao
ne znači jedan život, stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću i pretvorim u misao.
I najdalja budućnost ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje svoje budućnosti glas.
I nema praznih svetova. To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje, već postojanje bez nas.

Ako ti jave: umro sam, evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti, i korov će me skriti.
A ja ću za to vreme leteti negde visoko... Visoko.
Upamti: nema granica, već samo trenutnih granica.
Jedriću nad tobom u svitanja niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja, obrise doba u povoju
i prizore budućnosti lepotom nevidljivih krila.
I kao nečujno klatno zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću i nestajaću u vremenu.
Odmoriću se od sporednog kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem što im u nedrima traje.
Odmoriću se od sporednog kao ogromne šume,
koje su srasle granama u guste zagrljaje.
Odmoriću se od sporednog kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima i celo nebo oplele.
Odmoriću se od sporednog kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka, koleno, ili glava,
mogu da postanu glina, koren breze i trava?
Da neka malecka tajna, ili neki treperav strah
mogu da postanu sutra tišina, tama i prah?
Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Ništa se u meni neće ugašiti ni skratiti.
Samo ću, obično tako, jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu zlatnih se očiju vratiti.
Zato sam sasvim živeo
jer sam to najlepše znao.
Zato sam za teatre sa mnogo srca i vatre,
teatre smeha i suza,
gde nikada ne vlada red. Gde ima svadja i pesme
i vriske i aplauza, i kraj se ne zna unapred.
Kažnjavan za sve što pomislim, a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim smrtima, već nečim drukčijim živim.
Poslednji rubovi beskraja tek su pocetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti posle svih umiranja.

Ako ti jave: umro sam, ne brini.
U svakom stoleću neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg kao u istim stvarima.
Pročeprkaš li prostore, iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi. U kamenju. U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk, ne znači biti raščovečen.
Ja jesam deljiv sa svačim, ali ne i razoriv.
A sva ta čudesna stanja i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog jednolik, uporan, dug.
Znaš šta su proročanstava? Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali? Čega da nam je žao?

Ako ti jave: umro sam, ti znaš - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik na svetu koji razumem.
Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo da ostanem u tebi
budalast, čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo, i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim, kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
Upamti: to ja još uvek šašav letim i živim!

Da li sam svuda gde su mi tragovi...?

Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s čim sam se spajao,
a nisam ga ni takao.
Možda sam boravio i u svom životu,
možda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini covek
koji sumnja u sebe.
Sve češće mi se čini
da nisam nikakav oblik,
već da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepušten sunčevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokušavam da shvatim učenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Teško je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti...
Jer ja se ne završavam.

Kroj
Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

Senka
Zbog svega sto smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš,
ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,
da se ne boljiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hoću uz mene da se svijes,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronadješ hleba komadić beli,
pronadješ sunca komadić vreli,
pronadješ života komadić zreli
il crknes, ako crći treba,
zbog svega sto smo najlepše hteli...

Samoća

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju
Na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
Sabijaju se u galaksije.

Seme sekvoje bira čistine
Sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikad nije imao potrebu
Da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da prebrodiš trenutak,
Jer trenutak je teži
I strašniji i duži
Od vremena i večnosti.

Miroslav Mika Antić

Polly Samson
Dangerous Lady
Dangerous Lady

Mesečarka
Broj poruka : 8397
Godina : 20
Location : Proleće

Back to top Go down

Re: Pesmarica

Post by Polly Samson on Wed 8 Feb 2012 - 18:37

Uzalud je budim
Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku.

Branko Miljković

Polly Samson
Dangerous Lady
Dangerous Lady

Mesečarka
Broj poruka : 8397
Godina : 20
Location : Proleće

Back to top Go down

Re: Pesmarica

Post by Sponsored content Today at 19:18


Sponsored content


Back to top Go down

Page 2 of 2 Previous  1, 2

View previous topic View next topic Back to top


 
Permissions in this forum:
You cannot reply to topics in this forum